7мм Ветсуит

Капетан британске краљевске морнарице Чарлс Пасли учествовао је у неколико тестова Сибеовог ронилачког одела и чак је сам носио опрему током операције спасавања. Капетан Пасли је касније предложио да ронилачко одело буде дизајнирано тако да боље пристаје, побољшавајући флексибилност и спречавајући да се закачи за алат или остатке. Није могао да предвиди да ће његова сугестија не само бити спроведена, већ ће постати и широко прихваћена у ронилачкој заједници.

Иако је Сиебе снимио предлог капетана Паслија, материјална ограничења у то време су значила да су Сиебеови каснији пројектни напори били фокусирани углавном на побољшање херметичности и топлотне изолације. Скоро један век, ронилачка одела су се првенствено користила за инжењеринг, а њихов дизајн је остао углавном непромењен.

Касније је британски проналазач Џон Летбриџ значајно унапредио Сиебеов дизајн. Експериментисао је са гуменим материјалима и дизајнирао-апарат за дисање са затвореним кругом који користи компримовани ваздух, ослобађајући рониоце ограничења дужине црева и поједностављујући снабдевање кисеоником. Међутим, због ограничења дизајна, рониоци су могли остати под водом само на кратко да би избегли несреће узроковане контаминираним ваздухом. Иако је то била храбра и утицајна иновација, уобичајени метод у то време је остао довод ваздуха преко црева и притиска који се ствара од људи- или механички-, што је било релативно безбедно.

Од инжењерских ронилачких одела до такмичарских ронилачких одела

У 20. веку, вођен ратним потребама, француски проналазач Ивес Ле Приеур развио је још један уређај за дисање са компримованим{1}}ваздухом. За разлику од Летбриџовог кружног дизајна, Ле Приеуров систем је испоручивао компримовани ваздух кроз црево у уста рониоца, при чему је издахнути ваздух избачен кроз једносмерни-вентил и кратку излазну цев.

Да би помогао рониоцима да прате њихов преостали ваздух, дизајнирао је и манометар који је показивао преосталу запремину у ваздушном цилиндру. Међутим, због недовољно развијене технологије регулације вентила у то време, ови цилиндри су се брзо истрошили, што их чини скупим. Као резултат тога, осим неких ронилачких клубова, већина ронилаца за спашавање и војни инжењеринг наставила је да користи традиционална одела и системе за снабдевање кисеоником.